Крај напорног дана на послу. Наслањамо главу на јастук и препуштамо се мирној ноћи потпуног одмора, како физичког тако и психичког. Или бар тако мислимо. Истина је да сан има регенеративне функције и да је неопходан за живот.

Али ако мислимо да је то као да искључимо и искључимо прекидач, не можемо бити више погрешни. Док спавамо, наш ум и тело су веома заузети обављањем задатака иза наше савести. А резултат није увек пријатан.

Ево, од тренутка када затворимо очи, шта нам се дешава (или може да нам се деси) током ноћног сна.

Осећај се као неко Додирује те док спаваш – Значење

Опуштамо се и полако тонемо у мрак. Наши мишићи опуштају, дисање и пулс се успоравају, а наше очи почињу да се крећу веома споро.

Мозак мења мелодију, са алфа таласа на тета таласе. То је фаза 1 сна, лагана утрнулост која долази и пролази у таласима. Свака спољна сметња, као што је бука, може да нас пробуди.

Али сметње не долазе само споља. Одједном, у слатком лимбу сна, трзај у ногама нас силовито извлачи из поспаности.

Ово су миоклонични грчеви, често праћени узнемирујућим осећајем пада у празнину који покушавамо да избегнемо финтом скакања, а то се претвара у ударац лицу које спава поред нас.

Према Међународној класификацијиПоремећаји спавања (ИЦСД), 60 до 70% популације пати од миоклоничних грчева, али то је нормалан процес све док не спречава спавање. Међутим, његово значење је неизвесно.

Према једној теорији, то је део мозга задужен за будност који се бори да не изгуби контролу. Занимљива хипотеза тврди да је то еволутивни остатак од времена када смо спавали на дрвећу и ризиковали да паднемо на земљу.

Осећај пада је једна од хипногошких халуцинација, које доживљавамо на прелазу из будност за спавање и који нам може представити разноврстан мени визуелних, слушних или других сензација, који нису увек пријатни.

Посебан облик је оно што је популарно познато као Тетрис ефекат, онај који изазива зависност од овог видеа игра је патила када су затворили очи и видели како фигуре падају.

Занимљиво, то се дешава и са другим играма као што је шах, или са било којом активношћу која оставља интензиван сензорни отисак , као што је скијање или једрење.

Још једна халуцинантна манифестација се јавља у виду снажне буке, као што је експлозија, звоно на вратима, залупање врата, пуцњава или неки други урлик.

У стварности, звук постоји само у нашем уму, иако назив феномена није баш умирујући: синдром експлодирајуће главе.

Клинички психолог са Вашингтонског државног универзитета (САД) Бриан Схарплессистиче да је још мало истраживања урађено, иако се обрађују бројке преваленције од око 10% или више.

Недавна студија коју је спровела Шарплес је открила да не погађа само оне старије од 50 година, како се раније веровало, већ и младе људи.

Како овај стручњак објашњава за Тхе Хуффингтон Пост, синдром је „физички безопасан“. „Проблем постаје само ако неко пати од тога у толикој мери да утиче на њихов сан, или је узнемирен због епизоде, или погрешно верује да му се нешто озбиљно дешава.“

Напомиње Шарплес. да понекад нестане једноставним обавештавањем пацијента да нема разлога за бригу. „У већини случајева, то је само необично искуство које се дешава с времена на време.”

Ако смо успели да превазиђемо прву фазу и желимо да наставимо, око 10 минута касније улазимо у фазу 2, најдуже и релативно мирно; губимо свест о свом окружењу, наше очи престају да се крећу, откуцаји срца и дисање су мирни, температура тела и крвни притисак падају, а мишићи остају опуштени.

Наш мозак, ослобођен фантазија и халуцинација, пада у уточиште тихих тета таласа, само прекинуто са неколико убрзања званих вретена и изненадним скоковима званим К комплекси. Овај миран сан заузима око 50% читавог циклуса. Овде смо безбедни.

После тихог пролазаФаза 2, сат након успављивања улазимо у дубок сан, са повременом порцијом хркања која је у овом периоду чешћа. У Фази 3 пунимо батерије, хормонски систем се прилагођава и наш мозак се љуља у спором таласу делта таласа, широких и дубоких.

Чини се да смо коначно уронили у тај миран одмор из којег је тешко да се пробудимо и да ћемо мирно спавати остатак ноћи. Ништа не може бити даље од истине: најгоре тек долази. Овде почиње пожељна територија парасомнија, поремећаја спавања.

Али ово није ништа више од мале сметње у поређењу са могућношћу да изненада седнете усред ноћи, знојите се и вриштите од ужаса.

То нису ноћне море, које ће се појавити у каснијој фази, већ нешто још злокобније, што се посебно јавља у детињству и обично јењава у адолесценцији: ноћни страхови. До 5% деце пати од њих, што се смањује на 1-2% у одраслом добу.

Према др Сурешу Котагалу, педијатријском неурологу у Центру за медицину спавања на клиници Маио (САД), открила је велика студија да до 80% деце може да пати од изоловане парасомније и да нема разлога за бригу ако је реч о изолованим појавама.

За родитеље је ноћни терор мучно искуство, посебно када је деца изгледа да их не препознају и не реагујуна покушаје удобности.

Шта учинити у овим случајевима? Котагал нуди овим новинама неколико инструкција за родитеље: „Требало би да покушају да остану мирни, да се постарају да дете не буде у окружењу где може да буде повређено, на пример у близини степеништа. Терор ће тећи својим током и престати, обично за неколико минута.

Нису потребни лекови или интервенција. У ствари, покушај да пробудите дете може да погорша његово понашање. „На срећу, најчешће се деца не сећају ничега о епизоди следећег јутра.

Сличан случај је и месечарење, које такође чешће погађа децу. Месечари лутају у измењеном стању свести током којег могу да обављају замишљене или стварне задатке, једноставне као што је отварање фиоке или сложене попут чишћења куће.

Описани су необични случајеви, попут жене слање е-поште, а према ИЦСД-у постоје извештаји о убиствима и самоубиствима почињеним током епизоде.

У стварности, сами месечари су ти који су највише угрожени, посебно када почну да кувају, излазе или возе . Котагал саветује да не покушавате да их пробудите, већ једноставно покушавате да их усмерите у окружење где су безбедни.

У неким случајевима, месечар има само један фиксни циљ: секс. Ова варијанта, названа сексомнија, има очигледне компликације, јер сексуални напади и силовања имајује снимљен. Друга посебна ситуација је ситуација месечара са поремећајем у исхрани који пљачкају фрижидер, конзумирајући сирову или смрзнуту храну.

Мање штетни за себе и друге су сомнилоквисти, који се ограничавају на говорење у сновима. Његов репертоар може да варира од неразумљивог брбљања до, на пример, приповедања фудбалских утакмица.

Случај Британца Адама Ленарда био је веома популаран на интернету, чија је супруга снимила и чак претворила у посао фразе које је њен муж изговорио његови снови: „Свукао бих своју кожу и окупао бих своје живо месо у сирћету пре него што проведем време са тобом“.

Одједном, дисање и откуцаји срца скачу, очи пуцају на све стране, пенис или клиторис се стврдне , а наш мозак упада у помаму што оправдава надимак овог периода: парадоксални сан. Али познатија је по свом формалном називу, Фаза брзог покрета очију (МОР или РЕМ).

Добро дошли у царство фантазије. Снови улазе у РЕМ/РЕМ фазу, али и ноћне море. Овде нас моунтебанк јури моторном тестером или ходамо голи кроз Цариград.

Ум је отворен за све врсте бизарних фигурација, толико живописних да ако су сексуалне по свом садржају могу завршити оргазмом, нечим уобичајено током адолесценције.

У ствари, снови су толико стварни да мозак мора да искључи тело да би нас спречио да играмо позориште. Током ове фазе нашевољни мишићи постају парализовани; ако не, имамо поремећај понашања у РЕМ спавању.

Према америчкој академији за медицину спавања, овај феномен се разликује од ходања у сну по томе што су очи обично затворене, нема правог секса или хране, а испитаници то раде обично не напуштају кревет; осим ако, на пример, то не ураде да би „примили победнички пролаз за тачдаун“ или да би побегли од нападача.

Али ако је извођење насилно, неко може да буде повређен. Др Мајкл Силбер, неуролог Центра за медицину спавања клинике Маио (САД), истиче да 32 до 76% случајева резултира личним повредама, а да је у 11% случајева неопходна медицинска помоћ.

„Оштећења укључују раздеротине, модрице, преломе екстремитета и субдуралне хематоме (крвни угрушци на површини мозга)“, наводи Силбер. Али они који су погођени могу не само да повреде себе, већ и да повреде друге: „64% пријатеља у кревету наводи да су били ненамерно нападнути, а многи пријављују штету.

Осећај као да те неко додирује док спаваш – симболизам

Овај осећај бих описао као оснажујући, заштитнички, негујући, смирујући и достижући, и једноставно неописив.

Таква веза може настати само ако је „хемија” тачна, ако можемо да осетимо једни друге у прави смисао те речи.

Самопоуздање такође игра велику улогу, јер многи људи у почетку нису упознати са загрљајем од позади.

Међутим, акоако верујете једни другима, овај тип загрљаја се осећа невероватно безбедно, па чак и заштитнички, јер даје осећај сигурности. У неким случајевима, међутим, људи који су загрљени осећају се контролисано јер им је слобода кретања ограничена.

Руке особе која се грли су обавијене око струка друге особе.

То је посебно важно јер помажете некоме ко вам је важан у тешком тренутку и ко је ту да вам помогне. Додир је израз наклоности, оданости и љубави. Посебно делују кроз пажњу и, обрнуто, стварају пажњу.

Људи се грле на овај начин, посебно када је предстоји продужена раздвојеност, на пример, пре дугог путовања или када се поново сретну после дужег времена.

Новорођено дете се ставља на стомак мајке убрзо након порођаја, који се брзо смирује. И даље се осећа стопљеним са својом мајком током прве године живота.

Додир, попут загрљаја, је од суштинског значаја за добробит особе. Док се грлимо, избацујемо хормон окситоцин, који смањује ниво стреса и на тај начин смањује бол и анксиозност.

Редовно добијање загрљаја такође може позитивно утицати на ваше здравље, јачајући ваш имуни систем и снижавајући крвни притисак .

Закључак

Ова два фактора раде заједно у загрљајима. Мушкарци такође чешће грле левицу, јер се на загрљаје често гледају негативно међу мушкарцима, чак и ако се загрљај користи самокао кратак неутрални поздрав.

Психолози такође говоре у овом контексту о појави базичног поверења. Недостатак загрљаја може да вам позли, као и недостатак витамина. Они јачају ваш карактер и стога вам помажу у кризним ситуацијама.

Према реномираној породичној терапеуткињи Вирџинији Сатир, дванаест загрљаја дневно ће вам пружити максималну стабилност и чак вам помоћи да развијете своју личност.